РЕЦЕНЗИЈА - буђење емпатије (сажетак)
Критика Душана Кецмановића
на књигу Сајмона Барона-Коена "Психологија зла"
Зло је вечна тема. Оно се може појавити у облицима окрутности, наношења бола другом људском бићу. Зло као уништавање људских живота, као немање самилости према другим људима. Оно је старо колико и људски род. Исто толико су стара и настојања да се зло објасни, да му се утврди порекло и да се одговори на вечита питања откуд зло, чему зло и има ли му лека? Оваква питања постају активна тек када одређени појединац учини злочин и тако запрепасти јавност или када животе изгубе милиони људи у ратном добу.
Сајмон Барон-Коен, професор развојне психологије на Кембриџ универзитету у Енглеској, придружује се великом броју психолога, психијатара и социолога, који су се трудили да пронађу порекло зла. Кључни појам који користи Барон-Коен у објашњењу зла, је емпатија. По његовом мишљењум сви људи имају место на спектру емпатије. То значи да неки људи имају више, а неки мање емпатије. Такође, Барон-Коен сматра да се неки људи стално налазе на доњем делу димензије емпатије и да бисмо неке од тих људи могли назвати злим и окрутним.
Прва Барон-Коенова теза јесте да има људи који су зли довека.
Друга његова теза јесте да зло узрокује више чинилаца (биолошких и психолошких). Биолошки чиниоци су промене у десет можданих регија, као и ген зла. Психолошки чиниоци су неусклађен или поремећен психички развој.
Трећа теза јесте да се емпатија може постаћи, на неки начин развити. То се може урадити едукативним мерама, деловањем на мождане регије чија је смањена активност одговорна за немање емпатије, назалном инхалацијом окситоцина, тј. хормона љубави.
Барон-Коен се у књизи бави искључиво психолошким и биолошким околностима које могу да обезбеде зло. Писац у овој књизи не разматра најчешће и највеће зло, зло рата показује његово уверење да ћемо уз помоћ пробуђене емпатије доћи до измирења, до емотивног приближавања и узајамног размевања злочинца и жртве.
Ако успемо да дођемо до срећног разрешења узајамне мржње, уважавање потреба оних који се разликују од нас, то не води преко назалне инхалације хормона љубави или утицаја на мождане регије које су одговорне за емпатију.
О Душану Кецмановићу - рођен је у Београду, 1942. године. До 1992. године био је редовни професор психијатрије и политичке психологије на универзитету у Сарајеву када се пресељава у Аустралију где и данас живи и ради. Професор је по позиву на Медицинском факултету у Београду и члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Аутор је 23 наслова, од којих су два објављена у Сједињеним Америчким Државама. Бројне генерације студената и даље уче из уџбеника које је написао или приредио Душан Кецмановић. Објавио је више од 200 текстова у стручним часописима и један је од најцитиранијих аутора на простору бивше Југославије.
Аст, Слободанка: Интервју са др Душаном Кецмановићем - Горко искуство. Време бр. 599 - http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=316727
Зло је вечна тема. Оно се може појавити у облицима окрутности, наношења бола другом људском бићу. Зло као уништавање људских живота, као немање самилости према другим људима. Оно је старо колико и људски род. Исто толико су стара и настојања да се зло објасни, да му се утврди порекло и да се одговори на вечита питања откуд зло, чему зло и има ли му лека? Оваква питања постају активна тек када одређени појединац учини злочин и тако запрепасти јавност или када животе изгубе милиони људи у ратном добу.
Сајмон Барон-Коен, професор развојне психологије на Кембриџ универзитету у Енглеској, придружује се великом броју психолога, психијатара и социолога, који су се трудили да пронађу порекло зла. Кључни појам који користи Барон-Коен у објашњењу зла, је емпатија. По његовом мишљењум сви људи имају место на спектру емпатије. То значи да неки људи имају више, а неки мање емпатије. Такође, Барон-Коен сматра да се неки људи стално налазе на доњем делу димензије емпатије и да бисмо неке од тих људи могли назвати злим и окрутним.
Прва Барон-Коенова теза јесте да има људи који су зли довека.
Друга његова теза јесте да зло узрокује више чинилаца (биолошких и психолошких). Биолошки чиниоци су промене у десет можданих регија, као и ген зла. Психолошки чиниоци су неусклађен или поремећен психички развој.
Трећа теза јесте да се емпатија може постаћи, на неки начин развити. То се може урадити едукативним мерама, деловањем на мождане регије чија је смањена активност одговорна за немање емпатије, назалном инхалацијом окситоцина, тј. хормона љубави.
Барон-Коен се у књизи бави искључиво психолошким и биолошким околностима које могу да обезбеде зло. Писац у овој књизи не разматра најчешће и највеће зло, зло рата показује његово уверење да ћемо уз помоћ пробуђене емпатије доћи до измирења, до емотивног приближавања и узајамног размевања злочинца и жртве.
Ако успемо да дођемо до срећног разрешења узајамне мржње, уважавање потреба оних који се разликују од нас, то не води преко назалне инхалације хормона љубави или утицаја на мождане регије које су одговорне за емпатију.
О Душану Кецмановићу - рођен је у Београду, 1942. године. До 1992. године био је редовни професор психијатрије и политичке психологије на универзитету у Сарајеву када се пресељава у Аустралију где и данас живи и ради. Професор је по позиву на Медицинском факултету у Београду и члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Аутор је 23 наслова, од којих су два објављена у Сједињеним Америчким Државама. Бројне генерације студената и даље уче из уџбеника које је написао или приредио Душан Кецмановић. Објавио је више од 200 текстова у стручним часописима и један је од најцитиранијих аутора на простору бивше Југославије.
Аст, Слободанка: Интервју са др Душаном Кецмановићем - Горко искуство. Време бр. 599 - http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=316727