размишљања о људској суровости (сажетак)
У овом поглављу, аутор уводи нове теме у дебату о емпатији, то јест примену нових сазнања о емпатији на неке старије тезе. То су:
- Увођење спектра емпатије и његова каснија разрада
- Сагледавање антисоцијалног, нарцисоидног и граничног поремећаја личности из угла емпатије и третман ових поремећаја са фокусом на круг емпатије
- Указивање на важност родитељске љубави “унутрашњег ћупа злата”, који има невероватан утицај на степен емпатије код детета.
- Детаљније проучавање гена за емпатију, разних хемијских процеса којима он утиче на круг емпатије
- Увођење термина нултог позитивног степена емпатије - који обухвата оне поремећаје који са собом доносе и неке изузетне способности, попут јаке систематизације и аритметичких способности код аутистичне деце
- Увођење емпатије као ресурса у школе, родитељске образовне програме, политику, судове, полицију...
Такође, многи други поремећаји би могли да стану под окриље појма нулти степен емпатије, и наравно, буду лечени са становишта емпатије - анорексија, делузионе особе, еротомани (особа која је уверена да је друга особа заљубљена у њу, а то није случај).
Даља дебата се пребацује на проблем суровости и злочинства. Уопште, да ли особе са наизглед нормалним степеном емпатије могу у току злочина потпуно изгубити свако разумевање за осећања других особа и како те особе могу бити кажњене? Постоји екстреман пример за овај случај, пример Нелсона Манделе, који је цео свој живот посветио борби за људска права, многе године провео у затвору, али који је једноставно изгубио саосећање за исте оне људе при бомбардовању разних упоришта противника, чак је руководио акцијама. У случају оваквог, напрасног губитка емпатије, Сајмон има много мање разумевања него у случају класичног аутизма, или било ког од А, Н и Г поремећаја. Док у првом случају мисли да је затварање преступника неопходно, у другом случају би то било окрутно и погубно, поготово у случају антисоцијалног поремећаја. Али у оба случаја аутор је против смртне казне, која је по њему варварски чин, спуштање на исти ниво као и злочинац, и затвара могућност промене и развоја особе.
Постоји још начина да се људи спусте на нулти степен емпатије - баналност зла, који је највероватније однео највише жртава. Банализација зла је била присутна у нацистичкој Немачкој, једноставном поделом послова, и пребацивањем одговорности на апстрактни ауторитет. Такви људи нису ништа лоше видели у својим суделовањима у злочинима, и заиста, сваки појединачни допринос је наизглед безначајан.
Даље се поставља питање суперемпатије - занемаривање сопствених осећања ради прекомерног саосећања са другима. Овакво стање је оличено у једном монаху који је у сваком тренутку могао да саосећа са било којим човеком или животињом, шта више, био је опседнут тиме.
И као последњи проблем се јавља недовољна искоришћеност емпатије, то јест равнодушност и отуђеност људи. И уопште, какве све последице имамо данас због недостатка емпатије? Верујем да би на та питања свако појединачно треба да нађе одговор.
Кључне речи: суровост, злочини,нулти степен емпатије, баналност зла, суперемпатија, отуђеност
(Барон-Коен Сајмон: Психологија зла, Београд, Clio, 2012., с. 119 - 147)
Светозар Кузман