Филозофска рефлексија о злу
Морални феномени, а самим тим и зло, су, по свој прилици, постојали и пре него што је филозофско мишљење почело њима да се бави. Међутим, тек кад је постао предмет изричито теоријске рефлексије, феномен зла је добио неопходну јасноћу и систематски смисао. Сократ није могао да прихвати да неко може свесно хтети зло. У позадини свих рђавих људских дела стоје погрешне представе о добру. Укратко, за Сократа је једино право зло – незнање, а филозофски начин живота је једини лек против тог зла. На темељу овог увида Платон ће касније основати своју чувену Државу, заједницу у којом владају врлине на основу суштинског знања.
Из перспективе јудео-хришћанске традиције којој и сами припадамо – зло одређује почетак човековог историјског времена. Адам и Ева подлежу искушењу Сатане који није ништа друго до персонификација зла. Првородни грех као пра-зло са хришћанством постаје човекова судбина и његово проклетство. Између савршене доброте Творца и зле, пале природе човека зјапи провалија коју укида тек жртвена смрт Исуса Христа, живог Бога у ком су уједињене ове две супротности. Читава хришћански надахнута филозофска мисао упињала се да пружи задовољавајући одговор на питање: откуд зло у свету? Тако је настала теодикеја – филозофско оправдање Бога. Према Лајбницовом мишљењу, Бог је, као свемогући Творац, створио „најбољи од свих могућих светова“, јер да је могао да створи бољи свет од постојећег, он би то сигурно урадио. Међутим, откуд зло у најбољем од свих могућих светова? Лајбниц је то питање решио на следећи начин: свет без зла је могућ само као свет без слободне људске воље, а свет без слободне људске воље престаје да буде „најбољи од свих могућих светова“. На тај начин, присуство зла у свету јесте својеврсна цена коју је Бог пристао да плати у наше име, да бисмо могли да живимо као бића која слободно бирају између добра и зла.
За Имануела Канта, склоност ка злу представља несводиву антрополошку константу. Човекова чулна природа напросто није дорасла моралном закону чију нужност спознаје ум. И зато, према Кантовом мишљењу, ми нисмо криви јер осећамо склоност ка злу, али јесмо криви јер подлежемо тој склоности. Међутим, осим овог „обичног“ зла које се односи на слабост људске воље пред ирационалним склоностима, Кант говори и о такозваном „радикалном“ злу. У овом случају се не ради о прекршају моралног закона, већ, напротив, то је случај када је наше поступање формално гледано у складу са моралним законом али му недостаје специфично морална мотивација. Ако допустимо себи мало слободе, могли бисмо рећи да је радикално зла она воља која преко „човекољубивих“ пројеката реализује сасвим себичне циљеве. Трауматично историјско искуство 20. века потврђује Кантове увиде.
Филип Грбић, филозоф
Хана Арент, немачки филозоф, пратећи суђење нацистичком ратном злочинцу Ајхману, у науку уводи термин "баналност зла" и изазива различите реакције...
текст: Баналност зла. Wikipedia. http://sh.wikipedia.org/wiki/Banalnost_zla
,,Баналност зла је фраза коју је немачка филозофкиња Хана Арент сковала 1963. године у делу Ајхман у Јерусалиму. Њоме је изразила тезу да велика зла у историји нису починили фанатици и социопате већ обични људи који су прихватали тумачење државе да су акције у којима учествују нормалне.
Теза о баналности зла настала је под утиском суђења у Јерусалиму нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману, одговорном за спровођење Холокауста. Арентовој је било несхватљиво то што Ајхман, задужен за провођење Холокауста, није изгледао као један од највећих злочинаца свих времена - нису биле видљиве никакве патолошке склоности, није било никаквих знакова да је организација геноцида била израз његовог зверства. Он се држао као бирократа којем је стало само да добро обави свој посао - што је и била његова главна одбрана током процеса - иако је тај посао био тешко убиство непојмљивог броја људи. Пошто јој Ајхман није изгледао као оличење зла, већ потпуно обично, Арентова је поставила питање како се људско зло уопште може препознати и одакле уопште долази. На основу извештаја са суђења она је закључила:
„Крајња злоба, патологија или идеолошко убеђење нису нужни како би помогли појединцу да почини бескрајно зло.“
текст: Баналност зла. Wikipedia. http://sh.wikipedia.org/wiki/Banalnost_zla
,,Баналност зла је фраза коју је немачка филозофкиња Хана Арент сковала 1963. године у делу Ајхман у Јерусалиму. Њоме је изразила тезу да велика зла у историји нису починили фанатици и социопате већ обични људи који су прихватали тумачење државе да су акције у којима учествују нормалне.
Теза о баналности зла настала је под утиском суђења у Јерусалиму нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману, одговорном за спровођење Холокауста. Арентовој је било несхватљиво то што Ајхман, задужен за провођење Холокауста, није изгледао као један од највећих злочинаца свих времена - нису биле видљиве никакве патолошке склоности, није било никаквих знакова да је организација геноцида била израз његовог зверства. Он се држао као бирократа којем је стало само да добро обави свој посао - што је и била његова главна одбрана током процеса - иако је тај посао био тешко убиство непојмљивог броја људи. Пошто јој Ајхман није изгледао као оличење зла, већ потпуно обично, Арентова је поставила питање како се људско зло уопште може препознати и одакле уопште долази. На основу извештаја са суђења она је закључила:
„Крајња злоба, патологија или идеолошко убеђење нису нужни како би помогли појединцу да почини бескрајно зло.“
Филип Зимбардо је био вођа злогласног затворског Стенфорд експеримента - и вештак у Абу Граибу (америчком затвору). Његова књига "Ефекат Луцифера" истраживала је природу зла, сада, у свом новом делу, проучава природу хероизма. линк на ТЕД канал - http://www.ted.com/talks/philip_zimbardo_on_the_psychology_of_evil
Пажљиво послушајте ово ТЕД предавање, а ево га и сажетак на српском: Филозофи, драматурзи, теолози се вековима боре са следећим питањем: Зашто људи постају лоши? Занимљиво је да сам поставио ово питање када сам био мали. Када сам био клинац који је одрастао у Јужном Бронксу, градском гету у Њујорку, био сам окружен злом, као сва деца која одрастају у граду. Имао сам пријатеље који су били стварно добра деца, а који су живели као Др Џекил и Мистер Хајд - од Роберта Луиса Стивенсона. То јест, узимали су дрогу, упадали у невоље, ишли у затвор. Неки су страдали, некима је то успело без помоћи дроге.
Тако да, када сам читао Роберта Луиса Стивенсона, то није била фикција. Једино питање је било, шта је у соку? И још важније, линија између добра и зла - за коју повлашћени људи воле да верују да је чврста и непробојна, са њима на страни добра и осталима на страни лошег - ја сам знао да та линија може да се помера и да је пропустљива. Добре људе је могуће завести да је пређу и под добрим и неким ретким околностима лоша деца могу да се врате уз помоћ, промену, рехабилитацију.
Желим да почнем овом изванредном илузијом (холандског) уметника Ешера (M.C. Escher). Ако је гледате и фокусирате се на бело видећете свет пун анђела. Али погледајмо дубље и појавиће се демони, ђаволи у свету. То нам говори неколико ствари.
Прва: свет је био, јесте и увек ће и бити испуњен добрим и злом, зато што су добро и зло Јин и Јанг људског постојања. Говори ми још нешто. Ако се сећате, Господов најдражи анђео био је Луцифер. Очигледно, Луцифер значи "светло". Такође значи "јутарња звезда", у неким другим светим књигама. И он није послушао Бога, а то је крајње непоштовање ауторитета. И када се то десило, арханђел Михајло је послат да га избаци из раја заједно са другим палим анђелима. И тако Луцифер падне у пакао, постане Сатана, постане ђаво, и ослободи се сила зла у универзуму.
Парадоксално, Бог је створио пакао као место за одлагање зла. Додуше, није баш успео да га тамо задржи. И тако ова космичка трансформација божијег омиљеног анђела у Ђавола, за мене представља контекст за разумевање људских бића која се претварају из добрих, обичних људи, у починиоце зла.
Тако ме Ефекат Луцифера, иако се фокусира на негативности - негативности које људи могу постати, не негативности које људи јесу - доводи до психолошке дефиниције: зло је примењена моћ. И у томе је кључ: ради се о моћи. Намерно психолошки наудити људима, повредити људе физички, смртно уништити људе или идеје, и починити злочин против човечности. Ако у Google укуцате "зло", реч која је требало да је до сада нестала, појавиће вам се 136 милиона резултата за трећину секунде.
Пре неколико година - сигуран сам да сте и ви били шокирани као и ја, открићем да су амерички војници злостављали затворенике на неком чудном месту у контроверзном рату: Абу Граиб у Ираку. То су мушкарци и жене који су понижавали затворенике на невероватне начине. Био сам шокиран, али не изненађен, јер сам видео исте такве ствари када сам био надзорник затвора у станфодрској студији.
Одмах је војска Бушове владе рекла ... шта? Што и иначе кажу сви званичници кад избије неки скандал. "Не кривите нас. Није ствар у систему. Криви су појединци, неколицина лоших војника." Моја хипотеза је да су амерички војници углавном добри. Можда окружење не ваља. Али шта да радим са том хипотезом?
Постао сам стручни сведок за једног од стражара, наредника Чипа Фредерика (Chip Frederick) и из те позиције имао сам приступ бројним извештајима истраге. Имао сам приступ њему. Могао сам да га проучавам, да дође код мене кући, да га упознам, да урадим психолошку анализу како бих видео да ли је добра или лоша јабука. И као треће, имао сам приступ хиљадама фотографија које су сликали ови војници. Ове слике садрже насилне и сексуалне призоре. Све потичу са апарата америчких војника. Пошто сви имају дигитални фотоапарат или телефон са камером, сликали су све. Има преко 1000.
А ја сам их поделио у две различите категорије. Али ово су сликали припадници војне полиције Сједињених Држава, војни резервисти. То нису уопште војници који су припремљени за ову мисију. И све се десило на једном месту, Тиер1А, у ноћној смени. Зашто? Тиер1А је центар војне обавештајне службе. То је било место за саслушања. Тамо је била ЦИА (CIA). Испитивачки уређаји Титан корпорације (Titan Corp) су тамо али не добијају никакве информације о побуни. И тако притискају ове војнике, Војну полицију, да пређу линију, дају им дозволу да сломе вољу непријатеља, да их припреме за саслушање, да их омекшају, скину рукавице. То су све еуфемизми, а ево како су интерпретирани. Пођимо у ту тамницу.
Дакле, прилично застрашујуће. Ово је једна од визуелних илустрација зла. Запазите да сам упоредио затвореника раширених руку са Одом човечанству Леонарда да Винчија јер је тај затвореник душевно болестан. Тај затвореник би се сваки дан мазао изметом а они су морали да га ваљају у прашини да не би смрдео. На крају су га стражари звали Усранко. Шта је он радио у том затвору, уместо да је био у некој душевној болници?
У сваком случају, бивши секретар одбране Рамсфелд (Rumsfeld) оде тамо и каже "Хоћу да знам ко је одговоран? Ко су те покварене јабуке?" Видите, то је лоше питање. Требало би да га преформулишете и питате "Шта је одговорно?" Јер "шта" може да буде ко од људи, али такође може да буде и шта у ситуацији, и то је очигледно изопачено.
И како психолози разумеју овакве трансформације људског карактера, ако верујете у то да су ово били добри војници пре него што су сишли у ту тамницу? Постоје три начина. Главни начин се назива диспозициони. Гледамо у оно шта се налази у особи, у поквареним јабукама.
Ово је основа свих друштвених дисциплина, основа религије, основа рата. Социјални психолози као ја дођу и кажу "Да, људи су глумци на сцени, али морате бити свесни каква је ситуација. Какви су ликови? Какав је костим? Постоји ли режисер?" Нас занима који су спољни фактори око појединца, лоше окружење. Социолози се ту зауставе и пропусте смисао који сам открио када сам постао стручни сведок за Абу Граиб. Моћ је у систему. Систем прави ситуацију која квари појединце, а систем је закон, политика, економија, култура. Ту лежи моћ оних који праве лоше окружење.
Ако желите да промените особу, морате да промените ситуацију. Ако желите да промените ситуацију, морате знати где у систему лежи моћ. Тако Ефекат Луцифера укључује разумевање трансформације људског карактера с ова три фактора. То је динамична игра. Шта људи уносе у ситуацију? Шта ситуација извлачи из њих? И какав је тај систем који ствара и одржава ту ситуацију?
Моја скоро објављена књига, "Ефекат Луцифера" је о томе како разумети то да добри људи постају лоши. И има много детаља о томе о чему ћу данас причати. Књига доктора З-а "Ефекат Луцифера", иако се фокусира на зло, заправо слави неограничен капацитет људског ума да учини било кога од нас суровим, брижним или индиферентним, креативним или деструктивним, а неке од нас чини зликовцима. А прича са добрим крајем, до које ћу надам се стићи је та да неке од нас чини херојима. Ово је одличан стрип у "New Yorker"-у, који сумира цело моје предавање: "Ја нисам ни добар ни лош полицајац, Џероме. Као и ти, ја сам сложена мешавина позитивних и негативних особина личности које испливају или не, у зависности од околности." (смех)
Постоји једна студија коју неки мисле да знају, али јако мало људи је уопште прочитало причу. Гледали сте филм. Ово је Стенли Милграм (Stanley Milgrаm), мали Јеврејин из Бронкса, и он је питао "Да ли холокауст може десити сада и овде?" Људи кажу, "Не, то је нацистичка Немачка, то је Хитлер, знате, то је 1939." Он је рекао, "Да, али замилсите да вас Хитлер пита, 'Да ли бисте дали електрошок странцу?' 'Нема шансе, ја сам добра особа'" Он је рекао, "Зашто вас не бисмо ставили у ситуацију и дали вам шансу да видите шта бисте урадили?"
И тако је тестирао 1000 обичних људи. 500 у Њу Хејвену у Конектикату (New Haven, Connecticut); 500 у Бриџпорту (Bridgeport). Оглас је био "Психолози желе да разумеју памћење, желимо да побољшамо људско памћење, јер памћење је кључ успеха." ОК? "Даћемо вам 4 долара за ваше време." И још је писало "Не желимо студенте; потребни су мушкарци између 20 и 50 година" - у каснијим студијама испитали су и жене - обични људи: берберини, службеници, чиновници.
И одете тамо, један од вас ће бити ученик, други ће бити учитељ. Ученик је пријатељски, средовечни човек. Њега привежу на шок апарат у другој соби. Ученик може бити средовечан, може имати и само двадесет година. Једном од вас ауторитет, тип у белом мантилу, каже "Твој посао као учитеља је да даш овом момку материјал који треба да научи. Ако успе, награди га. Ако не успе, притисни дугме на табли за шок. Прво дугме је 15 волти. То неће ни осетити." У томе је кључ. Зло почиње са 15 волти. А следећи корак је додатних 15 волти. Проблем је у томе што на крају скале има 450 волти. И како идете даље, човек виче "Имам проблема са срцем! Не могу више!"
Добра сте особа. Пожалите се. "Господине, ко је одговоран ако му се нешто деси?" Експериментатор каже, "Не брините, ја сам одговоран. Наставите, учитељу." Питање је ко би ишао до краја, до 450 волти? Обратите пажњу, када дође до 375 пише "Опасност: веома јак шок." Када дође довде, то је "XXX": порнографија моћи.
И тако Милграм пита 40 психијатара "Који проценат Американаца би ишао до краја?" Рекли су само 1%. Јер то је садистичко понашање, а ми знамо, психијатрија зна, да су само 1% Американаца садисти. ОК. Ево података. Нису могли више да погреше. Две трећине иде до краја, до 450 волти. Ово је била само једна студија. Милграм је спровео више од 16 истраживања. И погледајте. У 16. истраживању, где видите неког сличног себи да иде до краја, 90% њих иде до краја. У студији 5, ако видите да се неко побуни, сви се побуне. Шта је са женама? Студија 13: не разликују се од мушкараца. Милграм квантификује зло као вољу људи да слепо следе ауторитет, да иду до 450 волти. То је као бројчаник људске природе. У смислу да можете учинити скоро сваког потпуно послушним, или већину, или никог.
А какве су спољне паралеле? Јер, сва истраживања су вештачка. Како то делује у реалном свету? 912 америчких грађана је починило самоубиство или су их убили чланови породице или пријатељи и џунгли Гвајане 1978, јер су слепо пратили овог типа, свог пастора. Не свештеника. Него пастора, Пречасног Џима Џонса (Јim Јоnes). Убедио их је да почине масовно самоубиство. На тај начин он је модеран ефекат Луцифера. Божији човек који постаје Анђео Смрти. Милграмова студија је о индивидуалном ауторитету и контроли људи. Већину времена проводимо у институцијама, па је тако станфордска затворска студија (Stanford Prison Study) студија о моћи институција да контролишу индивидуално понашање. Интересантно, Стенли Милграм и ја смо били у истом разреду у средњој школи Џејмс Монро (James Monroe) у Бронксу, 1954.
Ову студију, коју сам радио са својим студентима, посебно Крегом Хејнијем, такође смо почели огласом. Нисмо имали пара, па смо имали јевтин, мали оглас, али желели смо студенте за студију о затворском животу. Јавило се 75 људи, урадили су тестове личности. Интервјуисали смо их. Изабрали смо 24: најнормалније, најздравије. Насумице смо одредили ко ће бити затвореник, а ко чувар. Тако смо првог дана имали добре јабуке. Ставићу их у лошу ситуацију.
Као друго, знамо да не постоји разлика између момака који ће бити чувари и оних који ће бити затвореници. Онима који су били затвореници рекли смо "Чекајте код куће. Студија почиње у недељу." Нисмо им рекли да ће градска полиција доћи да их заправо ухапси. Човек на снимку: полицијски ауто се зауставља испред, полицајац прилази улазним вратима куца и каже да тражи мене. Тако су ме они извели напоље, ставили ми руке на ауто. Био је то прави полицијски ауто, прави полицајац, и праве комшије у улици који нису знали да је то био експеримент. И камере су биле свуда около и комшије свуда около. Ставили су ме у кола, возили ме по Пало Алту. Одвели ме у полицијску станицу, у подрум станице. Онда су ме ставили у ћелију. Био сам први ког су покупили, па су ме ставили у ћелију која је била као соба са вратима и решеткама. Могли сте видети да то није прави затвор. Закључали су ме ту, у тој понижавајућој, малој одећи. Превише озбиљно су схватали тај експеримент.
Ево затвореника који ће бити дехуманизовани. Постаће бројеви. Ево и чувара са симболима моћи и анонимности. Чувари терају затворенике да чисте клозетске шоље голим рукама, да раде и друге понижавајуће задатке. Скину их голе. Исмевају их сексуално. Почињу да чине деградирајуће ствари, терају их да симулирају содомију. Видели сте симулирање фелација код војника у Абу Граибу. Моји чувари су то урадили за 5 дана. Реакција на стрес је била тако интензивна, да су нормални момци, које смо изабрали због њиховог здравља, доживљавали сломове у року од 36 сати. Студија се завршила након 6 дана јер је измакла контроли. Петоро момака је доживело емотивне сломове.
Да ли има разлике ако ратници који иду у битку промене свој изглед? Да ли ће анонимност променити начин на који се односе према својим жртвама? Знамо да у неким културама када иду у рат не мењају свој изглед. У другим културама се осликавају, као "Господар мува". У неким носе маске. У многима, војници су анонимни у униформама. Антрополог Џон Вотсон (John Watson) је пронашао 23 културе које имају две врсте података. Да ли мењају свој изглед? 15. Да ли убијају, муче, сакате? 13. Ако не мењају свој изглед онда само једна од 8 убија, мучи или сакати. Кључ је у црвеној зони. Ако мењају свој изглед, 12 од 13 - то је 90% - убијају, муче, сакате. То је моћ анонимности.
Којих седам социјалних процеса додају уље на ватру зла? Предузимање првог малог корака без размишљања. Дехуманизација других. Де-индивидуализација себе. Дифузија личне одговорности. Слепо поштовање ауторитета. Некритично конформирање групним нормама. Пасивна толеранција зла кроз нечињење и равнодушност.
И догађа се када се нађете у новој и непознатој ситуацији. Ваши уобичајени начини реаговања не функционишу. Ваша личност и моралност нису укључене. "Ништа лакше него оптужити оног ко чини зло; ништа није теже него разумети га", говори Достојевски. Разумевање није оправдавање. Психологија није оправдавологија.
Социјална и психолошка истраживања откривају како обични добри људи могу да се преобрате без дрога. Нису вам потребне. Потребни су вам само социјално-психолошки процеси. Паралеле са стварним светом? Упоредите ово. Џејмс Шлезингер (James Schlesinger) - и са овим ћу морати да завршим - каже "Психолози покушавају да разумеју како и зашто се појединци и групе који се иначе понашају човечно некад понашају другачије у одређеним околностима." То је Ефекат Луцифера. Он даље каже "Стенфордска студија даје упозоравајућу причу за све војне операције." Ако људима дате моћ без надзора, то је рецепт за злоупотребу. Они су то знали и дозволили су да се деси.
Један други извештај, извештај генерала Феја (Fay), каже да је систем крив, каже да је околина која је у Абу Граибу створена неуспешним вођством допринела појави такве злоупотребе, и томе да остане скривена од виших ауторитета дужи временски период. Та злостављања трајала су три месеца. Ко је надгледао? Одговор је нико, и ја мислим да то није намерно. Дао је дозволу чуварима да раде те ствари, а они су знали да нико никада неће сићи у ту тамницу.
Потребна је промена парадигми у свим овим пољима. Одмицање од медицинског модела који се фокусира на индивидуу. Примицање моделу јавног здравља који препознаје ситуационе и системске векторе заразе. Силеџијство је зараза. Предрасуде су зараза. Насиље је зараза. Још од Инквизиције се боримо са проблемима на нивоу појединца. И знате шта? То не функционише. Александар Солжењицин (Alexander Solzhenitsyn) каже да линија између добра и зла пролази кроз срце сваког људског бића. То значи да линија није негде тамо. То је одлука коју морате да донесете. То је лична ствар.
Желим брзо да завршим са позитивном ствари: херојство је противотров за зло. Треба да подстичемо херојску машту, нарочито код наше деце, у нашем образовном систему. Желимо да деца мисле, ја сам скривени херој који чека да наиђе права ситуација да бих се понашао херојски. Мој живот ће сада да се усмери са зла, којим сам био окружен од малих ногу, на разумевање хероја.
Идеја херојства је да су обични људи ти који чине херојска дела. То је супротност баналности зла, по Хани Арент (Hannah Arendt). Наши традиционални друштвени хероји нису у праву јер су изузеци. Они цео свој живот организују око тога. Зато знамо њихова имена. И хероји наше деце су такође њихови узори јер имају натприродне таленте. Желимо да наша деца схвате да су хероји већином свакодневни људи, а херојски чин је необичан. Ово је Џо Дарби (Joe Darby). Он је тај који је зауставио ова злостављања која сте видели, јер кад је видео те слике, предао их је старијем истражном официру. Он је био војник ниског ранга и зауставио је то. Да ли је био херој? Не. Морали су да га сакрију јер су људи хтели да га убију, а потом и његову мајку и жену. Три године су се крили.
Ова је жена зауставила стенфордску студију о затвору. Када сам рекао да се отела контроли, био сам надзорник затвора. Ја нисам знао да се отела контроли. Био сам потпуно равнодушан. Она је дошла, видела ту лудницу и рекла "Знаш шта, ужасно је то што радиш тим момцима. Они нису затвореници, нису чувари, они су дечаци, а ти си одговоран." Прекинуо сам експеримент наредног дана. Добра вест је да сам њу оженио следеће године. Опаметио сам се, очигледно.
Дакле, ситуације имају моћ - али ствар је у томе да је ово ситуација која може да покрене непријатељску машту код неких од нас, да нас наведе да учинимо зло, а да инспирише друге на херојство. Иста ситуација. Налазите се на једној или другој страни. Већина људи крива је за зло кроз нечињење, јер вам је мајка говорила "Не мешај се, гледај своја посла." Али ви морате да кажете, "Мама, хуманост је мој посао."
Психологија хероизма је - завршићемо за тренутак - како подстаћи децу на нове путеве херојства на којима радим са Метом Лангдоном (Matt Langdon) - он има радионицу херојства - да развију херојску машту, само-обележавање "Ја сам херој који чека" и да их научимо вештинама. Да бисте били херој морате да научите да будете другачији, јер увек идете против конформизма у групи. Хероји су обични људи чија друштвена дела су необична. Који делају.
Кључ херојства су две ствари: А: Морате да делате кад су други пасивни. Б: Морате да делате социо-центрично, не егоцентрично. Желим да завршим са причом коју неки од вас знају, о Веслију Отрију (Wesley Autrey), хероју њујоршког метроа. Педесетогодишњи Афро-Американац, грађевински радник. Стоји на перону у метроу у Њујорку; белац падне на шине. Воз стиже. Ту има 75 људи. И знате шта? Они се замрзну. Он има разлог да се не меша. Црн је, онај тип је бео, и има двоје мале деце. Уместо тога, он даје своју децу незнанцу, скаче на шине, ставља лика између шина, леже преко њега, воз пролази изнад њега. Весли и тај човек: 50цм висине. Простор до воза је 52цм. 2цм би му одрубила главу. И он је рекао "Учинио сам оно што би било ко урадио" ништа посебно није скочити на шине.
А морална порука је "Урадио сам оно што би свако требало да уради." Једног дана ћете бити у некој новој ситуацији. Ако кренете једним путем, бићете починилац зла. Зла, у смислу да ћете бити Артур Андерсон (Arthur Anderson). Вараћете, или ћете дозволити силеџијство. Пут два: бићете криви за зло због пасивног нечињења. Пут три: постаћете херој. Поента је да ли смо спремни да кренемо путем прослављања обичних хероја, који чекају да наиђе права ситуација, да активирамо херојску машту? Јер, то се можда деси само једном у вашем животу, и када прођете поред тога знаћете, могао сам бити херој, али сам пустио да ситуација прође. Ствар је у томе да мислимо на то и да чинимо.
Желим да вам се захвалим. Хвала вам. Хвала вам. Супротставимо се моћи злих система код куће и у иностранству, фокусирајмо се на позитивно. Заступајмо поштовање личног достојанства, правде, мира што нажалост наша администрација не ради. Много вам хвала.
Пажљиво послушајте ово ТЕД предавање, а ево га и сажетак на српском: Филозофи, драматурзи, теолози се вековима боре са следећим питањем: Зашто људи постају лоши? Занимљиво је да сам поставио ово питање када сам био мали. Када сам био клинац који је одрастао у Јужном Бронксу, градском гету у Њујорку, био сам окружен злом, као сва деца која одрастају у граду. Имао сам пријатеље који су били стварно добра деца, а који су живели као Др Џекил и Мистер Хајд - од Роберта Луиса Стивенсона. То јест, узимали су дрогу, упадали у невоље, ишли у затвор. Неки су страдали, некима је то успело без помоћи дроге.
Тако да, када сам читао Роберта Луиса Стивенсона, то није била фикција. Једино питање је било, шта је у соку? И још важније, линија између добра и зла - за коју повлашћени људи воле да верују да је чврста и непробојна, са њима на страни добра и осталима на страни лошег - ја сам знао да та линија може да се помера и да је пропустљива. Добре људе је могуће завести да је пређу и под добрим и неким ретким околностима лоша деца могу да се врате уз помоћ, промену, рехабилитацију.
Желим да почнем овом изванредном илузијом (холандског) уметника Ешера (M.C. Escher). Ако је гледате и фокусирате се на бело видећете свет пун анђела. Али погледајмо дубље и појавиће се демони, ђаволи у свету. То нам говори неколико ствари.
Прва: свет је био, јесте и увек ће и бити испуњен добрим и злом, зато што су добро и зло Јин и Јанг људског постојања. Говори ми још нешто. Ако се сећате, Господов најдражи анђео био је Луцифер. Очигледно, Луцифер значи "светло". Такође значи "јутарња звезда", у неким другим светим књигама. И он није послушао Бога, а то је крајње непоштовање ауторитета. И када се то десило, арханђел Михајло је послат да га избаци из раја заједно са другим палим анђелима. И тако Луцифер падне у пакао, постане Сатана, постане ђаво, и ослободи се сила зла у универзуму.
Парадоксално, Бог је створио пакао као место за одлагање зла. Додуше, није баш успео да га тамо задржи. И тако ова космичка трансформација божијег омиљеног анђела у Ђавола, за мене представља контекст за разумевање људских бића која се претварају из добрих, обичних људи, у починиоце зла.
Тако ме Ефекат Луцифера, иако се фокусира на негативности - негативности које људи могу постати, не негативности које људи јесу - доводи до психолошке дефиниције: зло је примењена моћ. И у томе је кључ: ради се о моћи. Намерно психолошки наудити људима, повредити људе физички, смртно уништити људе или идеје, и починити злочин против човечности. Ако у Google укуцате "зло", реч која је требало да је до сада нестала, појавиће вам се 136 милиона резултата за трећину секунде.
Пре неколико година - сигуран сам да сте и ви били шокирани као и ја, открићем да су амерички војници злостављали затворенике на неком чудном месту у контроверзном рату: Абу Граиб у Ираку. То су мушкарци и жене који су понижавали затворенике на невероватне начине. Био сам шокиран, али не изненађен, јер сам видео исте такве ствари када сам био надзорник затвора у станфодрској студији.
Одмах је војска Бушове владе рекла ... шта? Што и иначе кажу сви званичници кад избије неки скандал. "Не кривите нас. Није ствар у систему. Криви су појединци, неколицина лоших војника." Моја хипотеза је да су амерички војници углавном добри. Можда окружење не ваља. Али шта да радим са том хипотезом?
Постао сам стручни сведок за једног од стражара, наредника Чипа Фредерика (Chip Frederick) и из те позиције имао сам приступ бројним извештајима истраге. Имао сам приступ њему. Могао сам да га проучавам, да дође код мене кући, да га упознам, да урадим психолошку анализу како бих видео да ли је добра или лоша јабука. И као треће, имао сам приступ хиљадама фотографија које су сликали ови војници. Ове слике садрже насилне и сексуалне призоре. Све потичу са апарата америчких војника. Пошто сви имају дигитални фотоапарат или телефон са камером, сликали су све. Има преко 1000.
А ја сам их поделио у две различите категорије. Али ово су сликали припадници војне полиције Сједињених Држава, војни резервисти. То нису уопште војници који су припремљени за ову мисију. И све се десило на једном месту, Тиер1А, у ноћној смени. Зашто? Тиер1А је центар војне обавештајне службе. То је било место за саслушања. Тамо је била ЦИА (CIA). Испитивачки уређаји Титан корпорације (Titan Corp) су тамо али не добијају никакве информације о побуни. И тако притискају ове војнике, Војну полицију, да пређу линију, дају им дозволу да сломе вољу непријатеља, да их припреме за саслушање, да их омекшају, скину рукавице. То су све еуфемизми, а ево како су интерпретирани. Пођимо у ту тамницу.
Дакле, прилично застрашујуће. Ово је једна од визуелних илустрација зла. Запазите да сам упоредио затвореника раширених руку са Одом човечанству Леонарда да Винчија јер је тај затвореник душевно болестан. Тај затвореник би се сваки дан мазао изметом а они су морали да га ваљају у прашини да не би смрдео. На крају су га стражари звали Усранко. Шта је он радио у том затвору, уместо да је био у некој душевној болници?
У сваком случају, бивши секретар одбране Рамсфелд (Rumsfeld) оде тамо и каже "Хоћу да знам ко је одговоран? Ко су те покварене јабуке?" Видите, то је лоше питање. Требало би да га преформулишете и питате "Шта је одговорно?" Јер "шта" може да буде ко од људи, али такође може да буде и шта у ситуацији, и то је очигледно изопачено.
И како психолози разумеју овакве трансформације људског карактера, ако верујете у то да су ово били добри војници пре него што су сишли у ту тамницу? Постоје три начина. Главни начин се назива диспозициони. Гледамо у оно шта се налази у особи, у поквареним јабукама.
Ово је основа свих друштвених дисциплина, основа религије, основа рата. Социјални психолози као ја дођу и кажу "Да, људи су глумци на сцени, али морате бити свесни каква је ситуација. Какви су ликови? Какав је костим? Постоји ли режисер?" Нас занима који су спољни фактори око појединца, лоше окружење. Социолози се ту зауставе и пропусте смисао који сам открио када сам постао стручни сведок за Абу Граиб. Моћ је у систему. Систем прави ситуацију која квари појединце, а систем је закон, политика, економија, култура. Ту лежи моћ оних који праве лоше окружење.
Ако желите да промените особу, морате да промените ситуацију. Ако желите да промените ситуацију, морате знати где у систему лежи моћ. Тако Ефекат Луцифера укључује разумевање трансформације људског карактера с ова три фактора. То је динамична игра. Шта људи уносе у ситуацију? Шта ситуација извлачи из њих? И какав је тај систем који ствара и одржава ту ситуацију?
Моја скоро објављена књига, "Ефекат Луцифера" је о томе како разумети то да добри људи постају лоши. И има много детаља о томе о чему ћу данас причати. Књига доктора З-а "Ефекат Луцифера", иако се фокусира на зло, заправо слави неограничен капацитет људског ума да учини било кога од нас суровим, брижним или индиферентним, креативним или деструктивним, а неке од нас чини зликовцима. А прича са добрим крајем, до које ћу надам се стићи је та да неке од нас чини херојима. Ово је одличан стрип у "New Yorker"-у, који сумира цело моје предавање: "Ја нисам ни добар ни лош полицајац, Џероме. Као и ти, ја сам сложена мешавина позитивних и негативних особина личности које испливају или не, у зависности од околности." (смех)
Постоји једна студија коју неки мисле да знају, али јако мало људи је уопште прочитало причу. Гледали сте филм. Ово је Стенли Милграм (Stanley Milgrаm), мали Јеврејин из Бронкса, и он је питао "Да ли холокауст може десити сада и овде?" Људи кажу, "Не, то је нацистичка Немачка, то је Хитлер, знате, то је 1939." Он је рекао, "Да, али замилсите да вас Хитлер пита, 'Да ли бисте дали електрошок странцу?' 'Нема шансе, ја сам добра особа'" Он је рекао, "Зашто вас не бисмо ставили у ситуацију и дали вам шансу да видите шта бисте урадили?"
И тако је тестирао 1000 обичних људи. 500 у Њу Хејвену у Конектикату (New Haven, Connecticut); 500 у Бриџпорту (Bridgeport). Оглас је био "Психолози желе да разумеју памћење, желимо да побољшамо људско памћење, јер памћење је кључ успеха." ОК? "Даћемо вам 4 долара за ваше време." И још је писало "Не желимо студенте; потребни су мушкарци између 20 и 50 година" - у каснијим студијама испитали су и жене - обични људи: берберини, службеници, чиновници.
И одете тамо, један од вас ће бити ученик, други ће бити учитељ. Ученик је пријатељски, средовечни човек. Њега привежу на шок апарат у другој соби. Ученик може бити средовечан, може имати и само двадесет година. Једном од вас ауторитет, тип у белом мантилу, каже "Твој посао као учитеља је да даш овом момку материјал који треба да научи. Ако успе, награди га. Ако не успе, притисни дугме на табли за шок. Прво дугме је 15 волти. То неће ни осетити." У томе је кључ. Зло почиње са 15 волти. А следећи корак је додатних 15 волти. Проблем је у томе што на крају скале има 450 волти. И како идете даље, човек виче "Имам проблема са срцем! Не могу више!"
Добра сте особа. Пожалите се. "Господине, ко је одговоран ако му се нешто деси?" Експериментатор каже, "Не брините, ја сам одговоран. Наставите, учитељу." Питање је ко би ишао до краја, до 450 волти? Обратите пажњу, када дође до 375 пише "Опасност: веома јак шок." Када дође довде, то је "XXX": порнографија моћи.
И тако Милграм пита 40 психијатара "Који проценат Американаца би ишао до краја?" Рекли су само 1%. Јер то је садистичко понашање, а ми знамо, психијатрија зна, да су само 1% Американаца садисти. ОК. Ево података. Нису могли више да погреше. Две трећине иде до краја, до 450 волти. Ово је била само једна студија. Милграм је спровео више од 16 истраживања. И погледајте. У 16. истраживању, где видите неког сличног себи да иде до краја, 90% њих иде до краја. У студији 5, ако видите да се неко побуни, сви се побуне. Шта је са женама? Студија 13: не разликују се од мушкараца. Милграм квантификује зло као вољу људи да слепо следе ауторитет, да иду до 450 волти. То је као бројчаник људске природе. У смислу да можете учинити скоро сваког потпуно послушним, или већину, или никог.
А какве су спољне паралеле? Јер, сва истраживања су вештачка. Како то делује у реалном свету? 912 америчких грађана је починило самоубиство или су их убили чланови породице или пријатељи и џунгли Гвајане 1978, јер су слепо пратили овог типа, свог пастора. Не свештеника. Него пастора, Пречасног Џима Џонса (Јim Јоnes). Убедио их је да почине масовно самоубиство. На тај начин он је модеран ефекат Луцифера. Божији човек који постаје Анђео Смрти. Милграмова студија је о индивидуалном ауторитету и контроли људи. Већину времена проводимо у институцијама, па је тако станфордска затворска студија (Stanford Prison Study) студија о моћи институција да контролишу индивидуално понашање. Интересантно, Стенли Милграм и ја смо били у истом разреду у средњој школи Џејмс Монро (James Monroe) у Бронксу, 1954.
Ову студију, коју сам радио са својим студентима, посебно Крегом Хејнијем, такође смо почели огласом. Нисмо имали пара, па смо имали јевтин, мали оглас, али желели смо студенте за студију о затворском животу. Јавило се 75 људи, урадили су тестове личности. Интервјуисали смо их. Изабрали смо 24: најнормалније, најздравије. Насумице смо одредили ко ће бити затвореник, а ко чувар. Тако смо првог дана имали добре јабуке. Ставићу их у лошу ситуацију.
Као друго, знамо да не постоји разлика између момака који ће бити чувари и оних који ће бити затвореници. Онима који су били затвореници рекли смо "Чекајте код куће. Студија почиње у недељу." Нисмо им рекли да ће градска полиција доћи да их заправо ухапси. Човек на снимку: полицијски ауто се зауставља испред, полицајац прилази улазним вратима куца и каже да тражи мене. Тако су ме они извели напоље, ставили ми руке на ауто. Био је то прави полицијски ауто, прави полицајац, и праве комшије у улици који нису знали да је то био експеримент. И камере су биле свуда около и комшије свуда около. Ставили су ме у кола, возили ме по Пало Алту. Одвели ме у полицијску станицу, у подрум станице. Онда су ме ставили у ћелију. Био сам први ког су покупили, па су ме ставили у ћелију која је била као соба са вратима и решеткама. Могли сте видети да то није прави затвор. Закључали су ме ту, у тој понижавајућој, малој одећи. Превише озбиљно су схватали тај експеримент.
Ево затвореника који ће бити дехуманизовани. Постаће бројеви. Ево и чувара са симболима моћи и анонимности. Чувари терају затворенике да чисте клозетске шоље голим рукама, да раде и друге понижавајуће задатке. Скину их голе. Исмевају их сексуално. Почињу да чине деградирајуће ствари, терају их да симулирају содомију. Видели сте симулирање фелација код војника у Абу Граибу. Моји чувари су то урадили за 5 дана. Реакција на стрес је била тако интензивна, да су нормални момци, које смо изабрали због њиховог здравља, доживљавали сломове у року од 36 сати. Студија се завршила након 6 дана јер је измакла контроли. Петоро момака је доживело емотивне сломове.
Да ли има разлике ако ратници који иду у битку промене свој изглед? Да ли ће анонимност променити начин на који се односе према својим жртвама? Знамо да у неким културама када иду у рат не мењају свој изглед. У другим културама се осликавају, као "Господар мува". У неким носе маске. У многима, војници су анонимни у униформама. Антрополог Џон Вотсон (John Watson) је пронашао 23 културе које имају две врсте података. Да ли мењају свој изглед? 15. Да ли убијају, муче, сакате? 13. Ако не мењају свој изглед онда само једна од 8 убија, мучи или сакати. Кључ је у црвеној зони. Ако мењају свој изглед, 12 од 13 - то је 90% - убијају, муче, сакате. То је моћ анонимности.
Којих седам социјалних процеса додају уље на ватру зла? Предузимање првог малог корака без размишљања. Дехуманизација других. Де-индивидуализација себе. Дифузија личне одговорности. Слепо поштовање ауторитета. Некритично конформирање групним нормама. Пасивна толеранција зла кроз нечињење и равнодушност.
И догађа се када се нађете у новој и непознатој ситуацији. Ваши уобичајени начини реаговања не функционишу. Ваша личност и моралност нису укључене. "Ништа лакше него оптужити оног ко чини зло; ништа није теже него разумети га", говори Достојевски. Разумевање није оправдавање. Психологија није оправдавологија.
Социјална и психолошка истраживања откривају како обични добри људи могу да се преобрате без дрога. Нису вам потребне. Потребни су вам само социјално-психолошки процеси. Паралеле са стварним светом? Упоредите ово. Џејмс Шлезингер (James Schlesinger) - и са овим ћу морати да завршим - каже "Психолози покушавају да разумеју како и зашто се појединци и групе који се иначе понашају човечно некад понашају другачије у одређеним околностима." То је Ефекат Луцифера. Он даље каже "Стенфордска студија даје упозоравајућу причу за све војне операције." Ако људима дате моћ без надзора, то је рецепт за злоупотребу. Они су то знали и дозволили су да се деси.
Један други извештај, извештај генерала Феја (Fay), каже да је систем крив, каже да је околина која је у Абу Граибу створена неуспешним вођством допринела појави такве злоупотребе, и томе да остане скривена од виших ауторитета дужи временски период. Та злостављања трајала су три месеца. Ко је надгледао? Одговор је нико, и ја мислим да то није намерно. Дао је дозволу чуварима да раде те ствари, а они су знали да нико никада неће сићи у ту тамницу.
Потребна је промена парадигми у свим овим пољима. Одмицање од медицинског модела који се фокусира на индивидуу. Примицање моделу јавног здравља који препознаје ситуационе и системске векторе заразе. Силеџијство је зараза. Предрасуде су зараза. Насиље је зараза. Још од Инквизиције се боримо са проблемима на нивоу појединца. И знате шта? То не функционише. Александар Солжењицин (Alexander Solzhenitsyn) каже да линија између добра и зла пролази кроз срце сваког људског бића. То значи да линија није негде тамо. То је одлука коју морате да донесете. То је лична ствар.
Желим брзо да завршим са позитивном ствари: херојство је противотров за зло. Треба да подстичемо херојску машту, нарочито код наше деце, у нашем образовном систему. Желимо да деца мисле, ја сам скривени херој који чека да наиђе права ситуација да бих се понашао херојски. Мој живот ће сада да се усмери са зла, којим сам био окружен од малих ногу, на разумевање хероја.
Идеја херојства је да су обични људи ти који чине херојска дела. То је супротност баналности зла, по Хани Арент (Hannah Arendt). Наши традиционални друштвени хероји нису у праву јер су изузеци. Они цео свој живот организују око тога. Зато знамо њихова имена. И хероји наше деце су такође њихови узори јер имају натприродне таленте. Желимо да наша деца схвате да су хероји већином свакодневни људи, а херојски чин је необичан. Ово је Џо Дарби (Joe Darby). Он је тај који је зауставио ова злостављања која сте видели, јер кад је видео те слике, предао их је старијем истражном официру. Он је био војник ниског ранга и зауставио је то. Да ли је био херој? Не. Морали су да га сакрију јер су људи хтели да га убију, а потом и његову мајку и жену. Три године су се крили.
Ова је жена зауставила стенфордску студију о затвору. Када сам рекао да се отела контроли, био сам надзорник затвора. Ја нисам знао да се отела контроли. Био сам потпуно равнодушан. Она је дошла, видела ту лудницу и рекла "Знаш шта, ужасно је то што радиш тим момцима. Они нису затвореници, нису чувари, они су дечаци, а ти си одговоран." Прекинуо сам експеримент наредног дана. Добра вест је да сам њу оженио следеће године. Опаметио сам се, очигледно.
Дакле, ситуације имају моћ - али ствар је у томе да је ово ситуација која може да покрене непријатељску машту код неких од нас, да нас наведе да учинимо зло, а да инспирише друге на херојство. Иста ситуација. Налазите се на једној или другој страни. Већина људи крива је за зло кроз нечињење, јер вам је мајка говорила "Не мешај се, гледај своја посла." Али ви морате да кажете, "Мама, хуманост је мој посао."
Психологија хероизма је - завршићемо за тренутак - како подстаћи децу на нове путеве херојства на којима радим са Метом Лангдоном (Matt Langdon) - он има радионицу херојства - да развију херојску машту, само-обележавање "Ја сам херој који чека" и да их научимо вештинама. Да бисте били херој морате да научите да будете другачији, јер увек идете против конформизма у групи. Хероји су обични људи чија друштвена дела су необична. Који делају.
Кључ херојства су две ствари: А: Морате да делате кад су други пасивни. Б: Морате да делате социо-центрично, не егоцентрично. Желим да завршим са причом коју неки од вас знају, о Веслију Отрију (Wesley Autrey), хероју њујоршког метроа. Педесетогодишњи Афро-Американац, грађевински радник. Стоји на перону у метроу у Њујорку; белац падне на шине. Воз стиже. Ту има 75 људи. И знате шта? Они се замрзну. Он има разлог да се не меша. Црн је, онај тип је бео, и има двоје мале деце. Уместо тога, он даје своју децу незнанцу, скаче на шине, ставља лика између шина, леже преко њега, воз пролази изнад њега. Весли и тај човек: 50цм висине. Простор до воза је 52цм. 2цм би му одрубила главу. И он је рекао "Учинио сам оно што би било ко урадио" ништа посебно није скочити на шине.
А морална порука је "Урадио сам оно што би свако требало да уради." Једног дана ћете бити у некој новој ситуацији. Ако кренете једним путем, бићете починилац зла. Зла, у смислу да ћете бити Артур Андерсон (Arthur Anderson). Вараћете, или ћете дозволити силеџијство. Пут два: бићете криви за зло због пасивног нечињења. Пут три: постаћете херој. Поента је да ли смо спремни да кренемо путем прослављања обичних хероја, који чекају да наиђе права ситуација, да активирамо херојску машту? Јер, то се можда деси само једном у вашем животу, и када прођете поред тога знаћете, могао сам бити херој, али сам пустио да ситуација прође. Ствар је у томе да мислимо на то и да чинимо.
Желим да вам се захвалим. Хвала вам. Хвала вам. Супротставимо се моћи злих система код куће и у иностранству, фокусирајмо се на позитивно. Заступајмо поштовање личног достојанства, правде, мира што нажалост наша администрација не ради. Много вам хвала.